MIROSLAVLJEVO JEVANDJELJE

Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српске и јужнословенске односно српско-словенске писмености из 12. вијека. У њему су упоредо заступљена два правописа: зетско-хумски и рашки. Настао је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, највјероватније у Котору, око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, и саме задужбине кнеза Мирослава, која је доцније постала епископско сједиште Хумске епархије Српске православне цркве. Ова књига је у ствари превод грчког јеванђелистара цариградске цркве Св. Софије.
(Јеванђелистар- богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године.) Највећи дио јеванђелистара дјело је непознатог преписивача (у науци названог Варсамелеон*, по ријечи из дјела за коју су проучаваоци вјеровали да је име аутора), док је Глигорије „дијак“ (ђак), други писар, написао крај рукописа, у четири кратка записа и украсио текст орнаментима. Потписао се у три варијанте као Григорије, Глигорије и Глигор. Књига је написана на пергаменту словима тзв. уставне ћирилице, а украшена је са три стотине стилизованих минијатура и иницијала, у боји и злату. У основном дијелу текста заступљена су два правописа српскословенског (српске редакције старословенског језика) - зетско-хумска и рашка, а у начину како је обликована ћирилица осјећа се њена генетска веза са глагољицом, док је орнаментика списа обиљежена снажним западним, романским, утицајем. Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посјете Атосу. Данас се чува у Народном музеју у Београду, а један лист у Публичној библиотеци у Санкт-Петербургу. Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење свијета“ чиме је постао дио 120 најврједнијих добара које је створила људска цивилизација.