.jpg)
U ovom romanu se govori o grupi dečaka. Oni su učenici četvrtog razreda u Lipovu – jednom bosanskom selu. Na početku oni žive srećan i bezbrižni dečji život.Njihova učiteljica Lana je jako omiljena među decom. Kada je učiteljica otišla u varoš, na njeno mesto dolazi učitelj kojeg su dečaci prozvali „paprika“. Učitelj je jako maltretirao i tukao decu tako da su deca počela bežati od škole. Vođa dečaka je bio Jovanče a osim njega tu su bili Lazar Mačak, Stric,Đoko Potrk,Nikolca prikolca i devojčica Lunja.U Prokinom gaju oni su napravili jedan logor pod nazivom Tepsija. Tu su bežali iz škole i
družili se po čitav dan. Jednog dana Lazar Mačak i Jovanče su otkrili prolaz u jednu podzemnu pećinu. Kada se učitelj „paprika“ požalio Knezu da deca ne dolaze u školu, zajedno sa poljarem Lijanom i roditeljima organizirali su poteru i pronašli su skrovište dece. Zahvaljujući što su sreli Nikoletinu Bursaća oslobađaju decu i odluče da odu u vareš da pronađu učiteljicu Lanu. Uskoro počinje rat. Dečaci koji su se do jučer igrali postaju aktivni učesnici i svedoci tog rata. Oni pomažu partizanima i otkrivaju im tajnu pećinu. Oni učestvuju u obrani svog sela zajedno sa borcima i postaju partizanski kuriri.Na kraju odlaze u rat sa nadom da će se ponovo vratiti u Prokinom gaju i u svoj logor Tepsiju.
Drugi dio počinje vešću koju je učiteljica Lana saopštila učenicima. Otpočeo je rat. Beograd je bombardovan. Zaštitnik dečije družine Nikoletina Bursać odlazi u rat. "Toga trenutka prestalo je ono pravo,bezbrižno detinjstvo đačkog harambaše Jovančeta. Nastalo je jedno drugo detinjstvo, oprljeno mrazom rata, dečaštvo buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz Prokinog gaja." Okupatorska vlast ("ustaše") oduzima seljacima oružje, vojničku opremu, pljačka žito i stoku, premlaćuje i muči ljude, pali kuće, ubija nejač. Stara družina dečaka se aktivirala. Zadatak im je da motre i obaveštavaju seljane o približavanju ustaša selu. Tako su Jovanče i Stric upozorili Nikoletinu da njegovoj kući idu ustaše i pomogli mu da se na vreme sakrije. Paljenjem vatri, odnosno, dimnim signalima sa obližnjih uzvišenja Lisine i Golog brda, kao i kurirskim načinom obaveštavanja, upozoravali su seljane na dolazak neprijatelja. Stric se jednom izložio smrtnoj opasnosti. Ustaše su na njega pripucale, ali je stradao samo njegov šešir. Jovanče i Mačak spasili su opkoljene Lanu, Nikoletinu i Lijana, pokazavši im put do pećine. U njoj su u toku NOB-a partizani čuvali zaplenjeno oružje i municiju. Čitava Jovančetova četa prošla je kurirski kurs. Prokin gaj postaje partizanska radionica. Roman se završava podatkom da u rat odlazi Jovančetova družina. "Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet jednog dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili"...
LIKOVI
Jovanče - harambaša družine ,najcenjeniji i najodlučniji od svih dečaka . Prvi se usprotivio batinama učitelja Paprike tako što je iskočio kroz prozor i pobegao. Zaljubljen je u Lunju , što pokazuje tek u drugom delu romana , kada se Lunji slomi srce saznavši da je Stric više ne voli. Unuk je pokojnog harambaše Jovana , čiji se grob nalazi na ivici Prokinog Gaja .
Stric - pravo ime mu je Stevo, ali je dobio nadimak Stric, jer je visok. Bio je siroče bez oca i majke.Dosetkom je reagovao na mane učitelja.Njegov brat od strica je Nikoletina Bursać. U romanu najviše komike ima kad je na sceni Stric.Imao je i jednu slabu tačku prema devojčici Lunji, za koju su svi znali, pa su ga zadirkivali, a on bi pri pomenu njenog imena uvek pocrveneo i zbunio se.U drugom delu romana zaljubljuje u Maricu.Neustrašiv je, što je i dokazao kad je sam prespavao noć u šumi.
Lunja - jedina devojčica u grupi. Uvek je ćutke i nepozvano išla za dječacima, posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih je u ribarenju oko rijeke, u krađi lubenica, u potrazi za ptičjim gnijezdima. Vikali su na nju, prijetili joj čak i kamenjem, ali tiha radoznala djevojčica sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci smetnu sa uma, a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi iza visokog kukuruza... Bila je sitna i mala i zaljubljena u Strica. U drugom delu romana se zaljubljuje u Jovančeta.
Lazar Mačak - najbolji majstor u družini. Nadimak Mačak je dobio jer je voleo sve da istražuje poput mačke.
Đoko Potrk - najbrži u družini i njen glavni pesnik. Nadimak Potrk je dobio jer je često voleo da trči. Čuven je po stihovima ,, Naš učitelj baš je slika, nos mu crven ko paprika. i ,, Ovde živi hrabra četa , harambaše Jovančeta.
Nik Ćulibrk- Otac mu je dugo radio u Americi, pa je povremeno u razgovoru koristio engleske reči . Nosio je plave pantalone i kaubojski šešir.
Vanjka Široki - Njegov otac je bio za vreme I svetskog rata zarobljen u Rusiji i tamo se oženio Ruskinjom. Bio je krupan i plavokos i zbog toga su ga zvali Vanjka Siroki.
Nikolica s prikolicom- najmlađi član družine . Dobio je nadimak po tome što se nije odvajao od njegovog psa Žuje.Učenik je prvog razreda.
Poljar Lijan- "Krivonog čičica lisičijeg lica i lukavog pogleda". Uvek je "mućkao bocu s rakijom i potezao iz nje". Ume da se pretvara i da se ulaguje. Njegov zadatak je bio da luta selom i da juri decu s tuđih voćnjaka i vinograda i da im brani da love ribu... Boreći se večito sa decom i sam je podetinjio, pa se upuštao u prava dečija lukavstva, smicalice i doskočice. Međutim, nije bio zločest, niti surov prema deci. Mnogo je voleo decu i najčešće im gledao kroz prste kad bi ih uhvatio u šteti.Pisac za njega kaže: "Umije taj da vreba... kao pravi osnovac, da se provlači kroz plot, krije se tako vešto kao da igra žmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati..." Domišljati Lijan i sam je krao voće, lubenice i krastavce, a onda je po selu dizao dreku i tražio lopove.
Branko Ćopić Biografija
Branko Ćopić je rođen u selu Hašanima u Bosanskoj krajini, (tada Austro-Ugarska). Učiteljsku školu je završio u Banja Luci, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student Ćopić se afirmiše kao pisac od dara, skreće na sebe pažnju književne kritike i dobija zasluženo priznanje dodeljivanjem nagrade Milana Rakića.
Cijeli radni i životni vijek nakon Drugog svijetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je vrlo često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Mnogi su za njega govorili da je najveći dečiji pisac svih vremena rođen na prostorima bivše Jugoslavije.
Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik.
PRIPOVETKE
U ovom romanu se govori o grupi dečaka. Oni su učenici četvrtog razreda u Lipovu – jednom bosanskom selu. Na početku oni žive srećan i bezbrižni dečji život.Njihova učiteljica Lana je jako omiljena među decom. Kada je učiteljica otišla u varoš, na njeno mesto dolazi učitelj kojeg su dečaci prozvali „paprika“. Učitelj je jako maltretirao i tukao decu tako da su deca počela bežati od škole. Vođa dečaka je bio Jovanče a osim njega tu su bili Lazar Mačak, Stric,Đoko Potrk,Nikolca prikolca i devojčica Lunja.U Prokinom gaju oni su napravili jedan logor pod nazivom Tepsija. Tu su bežali iz škole i
družili se po čitav dan. Jednog dana Lazar Mačak i Jovanče su otkrili prolaz u jednu podzemnu pećinu. Kada se učitelj „paprika“ požalio Knezu da deca ne dolaze u školu, zajedno sa poljarem Lijanom i roditeljima organizirali su poteru i pronašli su skrovište dece. Zahvaljujući što su sreli Nikoletinu Bursaća oslobađaju decu i odluče da odu u vareš da pronađu učiteljicu Lanu. Uskoro počinje rat. Dečaci koji su se do jučer igrali postaju aktivni učesnici i svedoci tog rata. Oni pomažu partizanima i otkrivaju im tajnu pećinu. Oni učestvuju u obrani svog sela zajedno sa borcima i postaju partizanski kuriri.Na kraju odlaze u rat sa nadom da će se ponovo vratiti u Prokinom gaju i u svoj logor Tepsiju.
Drugi dio počinje vešću koju je učiteljica Lana saopštila učenicima. Otpočeo je rat. Beograd je bombardovan. Zaštitnik dečije družine Nikoletina Bursać odlazi u rat. "Toga trenutka prestalo je ono pravo,bezbrižno detinjstvo đačkog harambaše Jovančeta. Nastalo je jedno drugo detinjstvo, oprljeno mrazom rata, dečaštvo buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz Prokinog gaja." Okupatorska vlast ("ustaše") oduzima seljacima oružje, vojničku opremu, pljačka žito i stoku, premlaćuje i muči ljude, pali kuće, ubija nejač. Stara družina dečaka se aktivirala. Zadatak im je da motre i obaveštavaju seljane o približavanju ustaša selu. Tako su Jovanče i Stric upozorili Nikoletinu da njegovoj kući idu ustaše i pomogli mu da se na vreme sakrije. Paljenjem vatri, odnosno, dimnim signalima sa obližnjih uzvišenja Lisine i Golog brda, kao i kurirskim načinom obaveštavanja, upozoravali su seljane na dolazak neprijatelja. Stric se jednom izložio smrtnoj opasnosti. Ustaše su na njega pripucale, ali je stradao samo njegov šešir. Jovanče i Mačak spasili su opkoljene Lanu, Nikoletinu i Lijana, pokazavši im put do pećine. U njoj su u toku NOB-a partizani čuvali zaplenjeno oružje i municiju. Čitava Jovančetova četa prošla je kurirski kurs. Prokin gaj postaje partizanska radionica. Roman se završava podatkom da u rat odlazi Jovančetova družina. "Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet jednog dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili"...
LIKOVI
Jovanče - harambaša družine ,najcenjeniji i najodlučniji od svih dečaka . Prvi se usprotivio batinama učitelja Paprike tako što je iskočio kroz prozor i pobegao. Zaljubljen je u Lunju , što pokazuje tek u drugom delu romana , kada se Lunji slomi srce saznavši da je Stric više ne voli. Unuk je pokojnog harambaše Jovana , čiji se grob nalazi na ivici Prokinog Gaja .
Stric - pravo ime mu je Stevo, ali je dobio nadimak Stric, jer je visok. Bio je siroče bez oca i majke.Dosetkom je reagovao na mane učitelja.Njegov brat od strica je Nikoletina Bursać. U romanu najviše komike ima kad je na sceni Stric.Imao je i jednu slabu tačku prema devojčici Lunji, za koju su svi znali, pa su ga zadirkivali, a on bi pri pomenu njenog imena uvek pocrveneo i zbunio se.U drugom delu romana zaljubljuje u Maricu.Neustrašiv je, što je i dokazao kad je sam prespavao noć u šumi.
Lunja - jedina devojčica u grupi. Uvek je ćutke i nepozvano išla za dječacima, posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih je u ribarenju oko rijeke, u krađi lubenica, u potrazi za ptičjim gnijezdima. Vikali su na nju, prijetili joj čak i kamenjem, ali tiha radoznala djevojčica sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci smetnu sa uma, a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi iza visokog kukuruza... Bila je sitna i mala i zaljubljena u Strica. U drugom delu romana se zaljubljuje u Jovančeta.
Lazar Mačak - najbolji majstor u družini. Nadimak Mačak je dobio jer je voleo sve da istražuje poput mačke.
Đoko Potrk - najbrži u družini i njen glavni pesnik. Nadimak Potrk je dobio jer je često voleo da trči. Čuven je po stihovima ,, Naš učitelj baš je slika, nos mu crven ko paprika. i ,, Ovde živi hrabra četa , harambaše Jovančeta.
Nik Ćulibrk- Otac mu je dugo radio u Americi, pa je povremeno u razgovoru koristio engleske reči . Nosio je plave pantalone i kaubojski šešir.
Vanjka Široki - Njegov otac je bio za vreme I svetskog rata zarobljen u Rusiji i tamo se oženio Ruskinjom. Bio je krupan i plavokos i zbog toga su ga zvali Vanjka Siroki.
Nikolica s prikolicom- najmlađi član družine . Dobio je nadimak po tome što se nije odvajao od njegovog psa Žuje.Učenik je prvog razreda.
Poljar Lijan- "Krivonog čičica lisičijeg lica i lukavog pogleda". Uvek je "mućkao bocu s rakijom i potezao iz nje". Ume da se pretvara i da se ulaguje. Njegov zadatak je bio da luta selom i da juri decu s tuđih voćnjaka i vinograda i da im brani da love ribu... Boreći se večito sa decom i sam je podetinjio, pa se upuštao u prava dečija lukavstva, smicalice i doskočice. Međutim, nije bio zločest, niti surov prema deci. Mnogo je voleo decu i najčešće im gledao kroz prste kad bi ih uhvatio u šteti.Pisac za njega kaže: "Umije taj da vreba... kao pravi osnovac, da se provlači kroz plot, krije se tako vešto kao da igra žmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati..." Domišljati Lijan i sam je krao voće, lubenice i krastavce, a onda je po selu dizao dreku i tražio lopove.
Pod Grmečom (1938),
Bojovnici i bjegunci (1939),
Planinci (1940),
Rosa na bajonetima (1947),
Surova škola (1948),
Odabrane ratne pripovjetke (1950),
Izabrane humorističke priče (1952),
Dragi likovi (1953)
Dožvljaji Nikoletine Bursaća (1955)
Bašta sljezove boje (1969);
ROMANI
Prolom (1952),
Gluvi barut (1957),
Ne tuguj bronzana stražo (1962);
Orlovi rano lete(1959)
Slavno vojevanje (1960)
Magareće godine (1962)
Bitka u zlatnoj dolini – poznate kao „Pionirska trilogija“.
Ježeva Kućica - pjesma za najmađe, koja je veliku popularnost doživjela nakon ploče koju je izdao Jugoton 1975
PESME
Ognjeno rađanje domovine (1944),
Pjesme (1945)
Patnikovo proljeće (1947);
DELA ZA DECU
Priče partizanke (1944),
Pjesme pionirke (1945),
Vratolomne priče (1947),
Sunčana republika (1948),
Armija, odbrana tvoja (1949),
Priče ispod zmajevih krila (1950),
Pijetao i mačka (1952)
Нема коментара:
Постави коментар